„Osećam pokrete bebe i donosim odluku da više nema ni jedne suze. Kažem sebi za mrtvima se plače,a moja beba je ziva.“

  • Jedan običan majski dan ,ali za nas čaroban. Saznajem da sam trudna. Druga bebica stiže. Maja će dobiti batu ili seku. Svi presrećni. Ja malo uplašena. To su bukvalno dve bebe u kući. Kako ću postići sve ali moj suprug me ohrabruje da će sve biti ok i da će mi pomoći oko svega.
  • Odlučimo da na pregled idem posle Majinog 1 rodjendana, da ne žurimo odmah. Tako je i bilo. Kad je prošao rodjendan i sva ta ceremonija otišla sam na pregled.
  • Moja doktorica je na bolovanju a upoznajem doktoricu koja je menja. Ona potvrdjuje trudnoću i kaže da je sve ok i da dodjem za 2 nedelje opet. Tako i uradim.
  • Za dve nedelje bebac dobro napreduje i sve je u savršenom redu. Doktorica mi na tom pregledu kaže da se moja doktorica vraća sa bolovanja i da ću sledeći pregled raditi kod nje. Došao taj 2 jul (sećam ga se i nikad ga zaboraviti neću). Ja koja sam bila svega par dana pre toga na pregled dvoumim se da odem opet kod svoje doktorice.
  • Neki nemir u meni, da li majčinski instikt ili Božja volja a možda i oboje prevagnuše u meni da odem da bebicu pogleda moja doktorica. Na pregledu doktorica mi pokazuje sve moguće delove tela bebe kako se sve razvija, pušta mi otkucaje srca više puta i na kraju onako da me ne uznemiri a opet da shvatim ozbiljno kaže da na bebinom stomačiću nešto nije ok i da je najbolje da odem kod perinatologa privatno da se uverimo da je sve ok.
  • Isti dan zovem i zakazuju mi pregled za sutra dan. Teška noć puna nemira i neispavanosti, ali pregurah je. Na pregledu doktor posle dugog posmatranja saopšti nešto za šta prvi put čujem. Beba ima gastrošizu. Našim rečima rečeno otvoren stomak. Creva su van trbušne duplje. Rodiću bebu sa anomalijom. Predlaže pregled na konzilijumu da se proveri ima li beba ima drugih anomalija i teši nas rečima da se to dešava i da bebe budi na kraju dobro.
  • Izlazim iz ordinacije, plačem kao malo dete, vrištim. Suprug koji je u šoku ne zna na koju stranu da krene. Drži mene a sam bi se srušio na sred ulice. Nedelju dana čekanja konzilijuma a nedelja kao godina duga. Na konzilijumu posle detaljnih pregleda, saopštavanja strašnih stvari od onih da će tek rodjena beba pretrpeti velike operacije do toga da je moguć i smrtni ishod, predlažu mi prekid trudnoće.
  • Ja plačem, vrištim i istrčavam na hodnik. Ne želim ni da čujem za prekid trudnoće. I onda kreće borba prvo sa celom porodicom, prijateljima ma svima. Ja koja ne želim da prekinem trudnoću i oni koji traže najbolje doktore da to reše. Zvali su mnogo klinika i odbijeni su od svake jer ja sam prešla 10 nedelju i niko ne sme da se prihvati toga.
  • Ja u sebi likujem. Znam. Sigurna sam. Rodiću bebu heroja koji će da se izbori i bude dobro. Mnoge kontrole – konzilijumi. Noći neprespavane. Dani kad mi se iz kreveta nije ustajalo. Imala sam ja svoju snagu moju Maju veliku devojciču koja bi svojim zagrljajem sve muke rešila. Osećam pokrete bebe i donosim odluku da više nema ni jedne suze. Kažem sebi za mrtvima se plače,a moja beba je ziva.
  • I tako ja jaka, odlučna potisnem sve priče i komentare. Kraj 8 meseca na izgled sve ok ali osećam curi mi vodenjak, dobijam bolove. 02:42h noću. Suprug i ja krećemo u bolnicu. Ne progovaramo ništa samo se molimo Bogu i povremeno uhvatimo za ruke dajući snagu jedno drugom.
  • Stigla sam u bolnicu, doktorka kaže da je porodjaj blizu ali da moram biti svesna da je pre vremena i da se mora ići carskim rezom. Susrećem se sa tim da 2 doktora ne žele da me porode, zovu i čekaju mog doktora koji se ne javlja, koji ne dolazi. Ja koja se grčim i gušim bebu čupam kablove od ctg_a i vrištim kroz hodnik kako ću zapalti bolnicu ne odvedu li me u salu za porodjaj istog trena.
  • U roku od 2 minuta sam bila spremna za porodjaj. Uspavljuju me. Porodjaj se završava i čujem ženski glas koji me zove. Budim se, pokušavam da ustanem tražeći svoje dete. Dobijam odgovor da sam dobila živo muško dete i da je na neonatologiji gde mu se bore za život. Vode me u sobu i više niko od doktora ne dolazi da me pita kako sam. Udje samo sestra koja priključi infuziju i izadje. Na pitanje znaju li nešto o mojoj bebi dobijem odgovor ,,ne,, i to je sve.
  • Bebu su odmah po rodjenju operisali. Creva su morala da zbrinu da bi funkcionisala. Crp mu raste i svaka sekunda je presudna. Prvih 48h je pregurao i stanje mu je stabilno. Treći dan od porodjaja tražim da izadjem na svoju ruku i dobijam otpusnu listu. Suprug me čeka i idem odmah da vidim bebu. Ulazim. Noge mi klecaju.
  • Čujem plač beba, hodnicima jure sestre svaka za svojim poslom. Dočekuje nas mlada devojka i uvodi kod naše bebice. Kao veknica od dva kg, sav u kablove i aparate zamotanog stomačića, krupnih očiju, nestašnih rukica i nogica, veseo.
  • Ja koja se držim jednom rukom za stomak, drugom za inkubator, zovem ga, tepam mu drhtavin glasom,a bez suza. Obećala sam mu već da nema suza, za živima se ne plače! Ohrabrujem ga pričam mu o životu. O onome što ga čeka kući. O njegovoj seki.
  • I tako dan po dan zvala sam da pitam kako je, išla da ga vidim. Nije imao krize uvek je bio stabilno. Jutro kao i svako drugo hranim Maju, zvoni telefon i vidim već poznati broj, drhte ruke, drhti sve u meni, javljam se i druga strana mi kaže da bebu pripremaju za operaciju. Drugu operaciju po redu i da dodjemo u bolnicu.
  • Ne znam ni kako smo stigli do bolnice. U jednom treptaju već sam se našla u čekaonici. Eh te proklete bolničke čekaonice. Gledam satima u ta vrata iznad kojih piše operacioni blok i čekam da se otvore da mi kažu da je moje čedo dobro. Napokon izlaze 2 doktora iza njih 2 sestre guraju inkubator a u njemu moje zlato. Trčim put inkubatora moleći ih samo za minut da ga vidim. Trčim tako pored inkibatora do lifta gde sam morala da stanem.
  • Ljubazno me sestre miču od inkubatora uz reči da dalje ne mogu sa njima. Doktori strpljivo čekaju da ja dodjem sebi rekavši mi da još nije sve gotovo. Previše je bilo rizično da nastave operaciju. Uradili su dobar deo posla, ali mora biti još jedna operacija da bi se sve vratilo. Racunaju da za 15 dana beba će se dovoljno oporaviti da mogu da izvrše jos jedan zahvat
  • Nedelja dana borbe, čekanja. Opet poziv. Sva u čudu slušam doktora koji kaže da je bebac vec spreman za treću operaciju i da dodjemo. Pa samo 7 dana je prošlo. Kroz osmeh mi doktor kaže: „Rodili ste gospodjo heroja..“
  • Opet onaj treptaj i eto me u bolničkoj čekaonici lomim prste na rukama, ustajem, šetam, sedam, čekam. Sati prolaze vrata se ne otvaraju. Potiskujem one negativne misli, molim se Bogu i čekam. Dočekah. Otvoriše se vrata izlaze doktori. Vidim im osmeh na licu, vidim olakšanje. Kažu mi sve je prošlo u najboljem redu,.Tražim da vidim sina, kažu ne može, on je na aparatima na intezivnoj. Dodjite sutra.
  • Već smo bili pripremljeni na njegov dug oporavak, ali svega nedelju dana posle 3 operacije dobijam poziv da idem u bolnicu da bebu puštaju iz inkubatora da ga proprate par dana ako sve bude ok idemo kući. Tolika me sreća obuzela da sam spakovala sve bebine stvari ali zaboravila da spremim svoje. Sebi ni čarape uzela nisam. Eh mi majke.
  • Primili su me i smestili u sobu u kojoj ću biti sa svojom bebom. Sedim i čekam tako, nikako da donesu dete. Razmišljam da se nije šta desilo, da se nije nešto iskomplikovalo. Otvaraju se vrata mlada devojka nosi zamotuljak spušta u krevetac pazljivo. Kaže mi „Spava, nemoj ga sad dirati. Daje mi upute i savete i odlazi. Pomeram ćebence i ugledah to malo biće koje bezbrižno spava kao da se nikad ni sa čim nije borilo. Sanjaj andjele, sanjaj neke lepše dane.
  • Jedva sam dočekala da se probudi da ga zagrlim, stajala sam pored krevetca sve dok nisam čula taj promukli plač. Uzela sam ga u naručje i osvojila celi svet. 3 dana smo bili u bolnici. Dočekali taj 31. decembar. Očekujem da idemo kući, želim moju Maju moju snagu da zagrlim. I napokon dočekasmo.
  • Doktor nam daje otpusnu listu i da se javimo na neonatologiju da i od njih uzmemo otpusnu. 2 sprata niže prizor koji ne može biti lepši, Čekaonica ispred neonatalogije puna korpi za bebe roditelja koji sa osmehom čekaju da svoje čedo vode kuci. Svi ce oni dočekati Novu godinu.
  • Završili smo pregled. Došao je i tata sa našom korpicom. Iznosi svog naslednika,svog junaka. Pun ponosa. Jači od celog sveta.
  • Ali to nikako ne bi moglo da bude sve. Na prvoj kontroli saznajem da moje dete zbog problema i gušenja na porodjaju ima problema sa srcem kao i da je imao izliv krvi na mozak i da ce imati posledice. Čekaće nas još operacija i još borbi.
  • Ali nismo mi tu ni malo poklekli, borili smo se kao lavovi svakoga dana sve jače i jače i dobili smo „RAT“. Beba danas ima 2 ipo godine. Zdrav je i toliko živahan da ga je teško pratiti. Još uvek se mi borimo pa čak i sam onim čudnim pogledima i kritikama što mu na plažama ne oblacim majcu zar ne vidim da on nema pupak i da ima veliki ožiljak. Samo se osmehnem jer moj najveći ponos je njegov ožiljak.

Anđela Fuštić

KBTIM – Hvala ti mama Anđela <3. Hvala ti što si tako borbena i hrabra. Hvala ti što si na svet donela takvog borca i što si uvek čvrsto stajala iza njega. Lazare imaš neverovatnu mamu. Bog te blgoslovio i svu sreću sveta podario.

Ostavite komentar