I napokon dolaze naponi, oko mene se skupljaju sestre, babica i doktorka i sledi: “ Vidimo kosicu, guraš na 3,4 sad“.

Ćao svim budućim mamama.


Za početak, moja trudnoća je bila jako mučna, kada to kažem stvarno tako i mislim. Povraćanje koje me pratilo do 6 meseca uz konstantne infuzije kako bih dobila što više vitamina. Zatim malo olakšanje, ali tu je gorušica i sve ostalo što ide uz 7,8 i 9 mesec.

Kada malo bolje razmislim, zaboravila sam brzo, jer na svu sreću drugih problema nije bilo. I da naglasim, ovo je moja prva trudnoća. Na redovnoj kontroli, u 39 nedelji, doktorka mi je rekla da sam otvorena 3cm, za mene je to bio šok zato što to nisam osećala, a ni zamišljala da će tako biti. Dogovorile smo se da porodjaj bude za 2 dana, u medjuremenu ako se nešto promeni da ja odmah krenem u porodilište.

Od toga dana pa naredna 2, ja naravno nisam mogla ni oka da sklopim, uzbudjenje, pakovanje stvari, sredjivanje bebine sobe i sve što ide uz to me je činilo uzemirenom, srećnom, razdrazljivom, ma 100 emocija…
Kada je došao dan za porodjaj, bila sam totalno izgubljena ne znajući šta me čeka, čuvši naravno više ružnih nego lepih stvari. Sada cu već naglasiti da bih moj porodjaj poželela svakoj trudnici.


U porodilište sam primljena u 7h, odradjeni su mi pregledi, klizma, a zatim u 8h primljena u boks i dobila indukciju. Moji bolovi nisu krenuli odmah, ali kako je prolazilo sve više vremena, bili su jači i intezivniji. Naglasila sam doktorki da ne bih epidural, ali ne znajući šta me čeka rekla sam da bude spreman pa ako zatreba da mi da… Naravno da mi nije zatrebao, jel inače imam veliki prag tolerancije na bol.
Svaki pregled bi bio sve bliži mom upoznavanju sa bebom, jer je otvaranje bilo i više nego brzo.

A onda opet kreće povraćanje, svaku moju kontrakciju pratilo je i povraćanje što sam i očekivala da će biti, jer više od pola trudnoće je bilo tako. I napokon dolaze naponi, oko mene se skupljaju sestre, babica i doktorka i sledi: “ Vidimo kosicu, guraš na 3,4 sad“.

Neopisiv osećaj, gurala sam iz sve snage ne bi li što pre držala bebu u svom naručju. Usledila je epiziotomija, i sledeći napon moja beba je bila tu. Neverovatno, plač a zatim na mojim grudima tišina i gledanje u oči bez treptaja, a ja… Ležim nepomična i obuzeta emocijama.
Da se razumemo, boli, ali ništa neiždrzivo, ništa što tera da padamo u nesvest i to sve bez epidurala. Naravno nije svaka zena ista, ponekad je bolje uraditi po svom osećaju, ali ja sam od prvog dana osećala da meni ne treba epidural, da to mogu sama i tako je i bilo.

Moj porodjaj je trajao 4 ipo sata, i to je nešto najlepše što mi se desilo u zivotu.

Hvala mami M.R. na divnom podeljenom iskustvu <3 Strah od porodjaja ne može biti jači od majčine ljubavi i želje za svojom bebom. Puno zdravlja sreće i ljubavi u daljem životu žele vam Klub beba trudnica i mama. <3

Ostavite komentar